Minin spomenar

  1. јануар 1845. г. – Беч

————————–   Мини је било шеснаест година када ју је отац одвео на први бал. Био је то други по реду словенски бал у Бечу, на који је долазила елита словенског света из царске престонице. Према писању „Сербских народних новина“, које су излазиле у Пешти, бал је био отворен и завршен “Српским маршем “. Најснажнији утисак оставило је српско коло        Штраус,  је дириговао оркестром.Играло се „до самога јутра како народно коло, тако и друге салонске игре“. Балу је присуствовао и кнез Милош.

На балу су биле чехиње, Словакиње, Пољакиње, Рускиње, Српкиње, „Између лепотица, одликовала госпођица Мина, г. Вука Караxића кћи, која је у народном србијанском руву “.
Духовно радознала, поред клавира, учења језика и сликарства, које ју је највише привлачило, у седамнаестој години је почела да се огледа и у превођењу са српског на немачки језик. S. Nar. pesme Гриму су се допале

Бадњи дан 1847. г.

———————  “Вук је гостио своје познанике и пријатеље” – говорила је Мина – “ а, један од њих, донео је мени на дар књижицу споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, а Бранко већ написао: “Певам дању, певам ноћу”.