Korak ispisan perom

GRUPA AUTORA
KORAK ISPISAN PEROM
Knjiga putopisa u kojoj su zastupljena 43 autora. Između mnogih književnika, pesnika i putopisaca pišu i: princeza Jelisaveta Karađorđević, Ivana Žigon, Sonja Lapatanov, Raša Popov, prof.dr Vladimir Ajdačić, Dušan Milovanović, Žika Nikolić, Jovan Janjić i drugi zaljubljenici u putovanja.
U putopise smo unosili: legende o mestima, priče iz starine, istorijske podatke, znamenitosti, velike ljubavi, junake iz prošlosti, radost rađanja kako dece tako i voća, žita, vinograda… Pisali smo o ljudima, njihovim osobenostima, mentalitetu, običajima, slavama. Unosili širinu duha i dubinu osećanja i onoliko lepote koliko je to moguće u skladu sa istinom.
Knjiga je formata A-5, crno-bela štampa, 276 stranica, tvrdi povez, korice u boji.
Cena knjige = 750.00 din. – Rabat 20% – Neto cena = 600.00 din.

SADRŽAJ:
1.Uvod- Plovidba
2. 2. Karađorđević  Jelisaveta,  San   –
3. Jovan Đorđević, Beogradski duh
4. Milovanović Dušan,  Hilandar, Veliki četvrtak 1997. leta Gospodnjeg
5. Đačanin Branislava, Novi Sad
6. Bundalo Slađana,  Kruševac
7.  Stoiljković Zorica, Topola, Put u srce Srbije
8.  Knežević Radmila,  Buđenje u Prizrenu
9. Janjić Jovan,  Loznica i njene lozice
10. Jolović Slavica,  Pozornica istorije i zavičaj velikana
11. Stojanović Radmila,  Petrovgradskobečkerečki Zrenjanin
12. Knez Danijela, Tamo gde je zauvek zaspala ljubav Ane Karenjine
13. Kapetanov Ozrenka,  Kikinda
14. Trifković Dragana, Kajmakčalan, kapija slobode
15. Tomić Vesna,  Đakovica
16. Đilas Tatjana,  Apatin iz ugla jedne Ličanke
17. Janković Ana,  Na nultom kilometru od rudnika
18. Ćulum Marija, Vršac
19. Berbakov Ana Anee, In vino veritas
20. Popov Raša,  Antićev Mokrin
21. Jovanović Mila,  Milutovac
22. Hegediš Katarina,  Novi Kneževac – Velika duša banatska
23. Vojmirović Natalija,  Kroz  Đerdapsku klisuru- Tekija
24. Popović Bjelica Ljubica, Čerević     –
25. Ilić Snežana,  U Arilju, letnji dan do podne
26. Đorđević Jovan,  Jasikovica
27. Dragana Kolarik Bauer  i Goran I. Popović, Banatski Sokolac
28. Živković Antileta,  Toponica
29. Cvetković Mirjana Mirča,  Putevima i bespućima
30. Marković Gordana,  Dudovica     –
31. Dorin Lara,  Karta za negde
32. Kapor Samardžić Vesna,  Nevesinju, podno planina
33. Drndar Miljana Minja, Herceg Novi – U lakim papučama kroz grad
34. Crnić Ljiljana,  Splitopis
35. Ajdačić Vladimir, Put kroz carstvo nauke
36. Bojović Klašnja Mirjana,  Nebo nije granica
37. Blagojević Ružica,  Moskva
38. Žigon Ivana,  Daleki moj crni prijatelju
39. Ćirić M. Jelena,  Zlatni grad
40. Nikolić Žika, Južna Italija
41. Vinsent Kol Verica, Malta, ostrvo tajni
42. Lapatanov Sonja,  Belom lađom od Valensije do Madere
43. Ilić Verica,  Insbruk
44. Pajević M.Milan, Priča o Rava-Ani

 

===================================

 

Душан Миловановић, кустос МПУ   Хиландар
. ..Право са улаза, упућујемо се у величанствени Саборни храм и пред иконом Богородице Тројеручице захваљујемо за добар пут и срећан долазак на најсветије српско место. Са иконастаса бљеште иконе оковане златом, мозаички под одвлачи поглед на своју страну, комади средњовековног намештаја траже такође пажњу, величанствени живопис некима вуче поглед према себи… Све употпуњава мирис тамјана, воска и босиљка и неки непознати још што титрају у блиставо осветљеном простору. У по гласа, причам им на шта нарочито да обрате пажњу и да се сасвим уподобе, до граница својих могућности, овој изванредној ситуацији. Монах –  еклисијарх љубазно нас испраћа према архондарику где ћемо добити прво хиландарско послужење и окрепљење што се састоји од ципура, лозове ракије с анисом, кафе с ратлуком и чаше хиландарске воде са извора Светог Саве, који су у брдима над Хиландаром, на око два и посата хода…

 

Јелисавета Карађорђевић ,  Када сан постане стварност
Годинама сам повремено сањала исти сан у коме су се преда мном низале дивље и недокучиве планине, а иза сваког жбуна вребала тајна. И у сну сам била узбуђена шетајући се по тим врлетима, настојећи да откријем суштину коју у себи крију.
Много сам волела тај сан и једва чекала да га опет, ко зна по који пут, изнова одсањам. У ствари, моја љубав према том сну произашла је из жеље да га доживим у стварном животу. Због тога сам у току својих бројних путовања по свету увек тражила те планине. Тражила сам их у Шкотској, на Хавајима, у Перуу, Америци, Швајцарској и на толиким другим местима, али нисам успевала да их нађем. Увек су биле некако другачије.
А онда се догодило чудо. Призор из мојих снова је у том тренутку припадао мом стварном животу…

 

Ивана Жигон,    Куба    
…Можда зато јер сам расла у шароликој географији брежуљака, окука и преокрета наше српске историје, лако препознајем преливе свих боја човечности што блистају са ваших лица. Широм отворених очију упијала сам разноликост боја коже твојих земљака, сва та разнобојна одела што немају цену, јер одевају наше животе.
Ми Срби, чија је најлепша песма написана на једном острву које се зове Крф, управо у чежњи за напуштеном отаџбином, умемо да чујемо у кубанској музици зов ваше прапостојбине која је остала, заувек, „Тамо далеко“. Не чуди нас зато што је ваша музикална чежња преплавила свет са својих 30-так жанрова, у којима се сјединила афричка и шпанска носталгаја. Та чежња за недогледним, за домовином што је остала иза пучине, иза тиркизног бескраја, ујединила је у кубанском сону баш као у сну освајаче и робове. Тако се данас пева на Куби шпанска песма уз афрички ритам, и компонује се један сасвим нови свет…

 

Раша Попов,      Антићев Мокрин
Идемо  да видимо железничку станицу, сазидану  године 1857. Тад је у Мокрин стигао први воз. А 26 година касније, кад пругом Лондон Цариград крене  Оријент експрес, најотменији воз епохе, са својим краљевским кочијама, стаће у Мокрину. Стајао је само у највећим градовима Европе, и на овој сеоској станици. Она је још чврста, лепа. Само су јој стакла на вратима обрасла паучином и коровом. Наравно поразбијана. Хвата ме туга пред сломом читаве цивилизације у којој сам одрастао. Нема ни најмоћнијег артеског бунара Паноније. Из њега је, сећам се, ригала вода предебелим млазом. Зато је Оријент ту стајао, да „бика“ пије воде. Тако су Мокринчани називали напајање локомотиве водом.
Године 1932, као син сеоског учитеља Ненка, ту се родио Мирослав Антић. Стасао је у Панчеву, век провео у Новом   Саду, али је до смрти говорио да су над Мокрином најлепше звезде васионе…

 

Соња Лапатанов,       Бисер Медитерана
Остатак времена провела сам у, «чоколатерији» Валор, у Валенсији, која се на том месту налази од 1881. године. Кафе је чувен по обичају да се у њега свраћа у рану зору, после бурних ноћи, на топлу чоколаду. Дозвољено је чак да се пуши и да се на под бацају опушци и разни отпаци! Што више отпадака, то боље, јер то доказује да је кафе био добро посећен! Са уживањем сам попила своју «инка топлу чоколаду», а онда сам са задовољством „како је и ред“, на под бацила папириће у које су биле увијене чувене Валор пралине! До луке, па и даље, све до Гибралтара, у ушима ми је одзвањала мелодија старог хита из ко зна којих година, Валенсија, Валенсија…
Током следећег дана заузевши курс запад-југозапад, „бела лађа“
ушла је у Гибралтарски мореуз…

 

Жика Николић,     Јужна Италија
… Pomorandže, mandarine, breskve, trešnje, grožđe,lubenice, ovde imaju posebnu boju i ukus jer ih je natopilo sunce. Limun je posebnog izgleda. Džinovski plodovi blešte žutom, sunčanom bojom. Limun je doveden do kulta obožavanja, posebno njegovog ukusa i služi za proizvodnju limunčela, omamljujućeg ukusa.
Najveći procvat Sorento doživljava u XVIII I XIX veku. U to vreme, grad su posećivali i u njemu živeli mnogi slavni pesnici, pisci, kompoyitori, plemići. Lord Bajron, Skot, Dikens zatim, Gete, Ibzen, Vagner, samo su neki, koji su hodali popločanim ulicama Sorenta, zalazili I zabavljali se u simpatičnim restoranima u kojima su odjekivali zvuci napolitanske muzike I radovali se veselošću I duhovitošću boema Sorenta. Tu su tražili I dobijali inspiraciju za stvaranje svojih značajnih dela…

 

Jovan Đordjević, Jasikovica
…Nije kneginja Milica ovde dolazila samo zbog blizine Kruševca. Rado se umivala hladnom, lekovitom vodom utisnuvši svoju lepotu u njenoj bistrini. Nije se Milica opijala samo svežinom sa izvora, nego i lepotom predela i mirisom prirode. Jahala je sa pratnjom proplancima i pricala sa Jefimijom o njihovim junacima, poginulim muževima, knezu Lazaru i despotu Uglješi Mrnjavčeviću, i o Lazarevom nesebičnom poklanjanju srpskim i svetogorskim manastirima.
Posle dugog jahanja, u kasno popodne, sedoše dve posestrime da napišu knjigu. Na vrhu lista je godina 1395, a ispod godine se nizu kitnjasta slova:
’’Ovom poveljom kneginja Milica (monahinja Evgenija) sa sinovima Stefanom i Vukom daruje manastir svetog Pantelejmona u Svetoj gori…

 

Јован Јањић,    Лозница и њене лозице
…Можда стојим баш на месту које је показао прст судбине, где се врелог августовског дана при крају Другог светског рата десило нешто што је, како је изгледало, замало могло да буде трагично. У то време један од васпитача и вероучитељ у дому за ратну сирочад ту у Бањи Ковиљача био је Гојко Стојчевић, свршени теолог, избеглица из Славоније. Васпитачи изведу децу на Дрину да се освеже од летње жеге. Један несташни дечак упусти се даље у реку него што су им васпитачи показали. Поче да тоне. Вероучитељ Гојко, знојав од врућине, скочи у хладну реку и избави дечака. Спасе један млади живот, али се он сам тешко разболе. Дође у ситуацију да се бори за сопствени живот. А онда у тој борби сам себи одреди пут којим ће ићи – монашки пут, који ће га довести до тога да буде узор другим људима.
Гојко је постао Павле, а Павле је постао патријарх српски. Патријарх Павле!

 

Радмила Кнежевић,   Буђење у Призрену
Месечина побегнала, излегнало солнце. Кроз отворен капиџик улетео биљбиљ. Поје ли поје. Обукувам бело кошуљче од призренско платно, везено с’с срму и искачам у авлију. Осмехува се и јоргован из башче. По њему роса паднала па трепери ка обоце кад милујев девојачко грло. Погледувам, иза мене се навалила Шап-планина, пред мене ка бошча са најлепше шаре, протегнала се Метохија и на њу, ка бисер, легнаја Призрен. Где да искочиш, где да станеш, свуд около – лепотиња. Брујив звона од цркве Св. Ђорђа. Стигнаја нови дан.
Овако изгледа јутро у Призрену испод старе тврђаве Каљаје. Подигнут је на месту где се некада налазио римски град Тхеранда. У
рановизантијској епохи помиње се за време цара Василија 1019. године. Зетски кнез Константин Бодин, овде је проглашен за цара…

 

Миљена Миња Дрндар,  Херцег Нови – у лаким папучама кроз сан
Хтео је баш ту. Под планином Орјен, крај мора, у топлом заливу, са погледом на отворено море. У разбујалом растињу смокава, агава, палми и нара. Мимозе су можда биле пресудне при избору. Нигде их тако крупних и мирисних није било… Али, из мора је израњало брдо,
није било заравни. И досетио се! Херцег Нови је направио степенице, стотине и стотине камених степеница и попео се на њега! Одатле, са тог брда, заувек ће гледати најлепше море.
Када шетам овим градом увек обувам лаке, најлакше, бешумне папуче. Некада ходам боса. Да се стопим с духовима свуда око мене, док газим топли, глатки камен, и застанем да помилујем понека врата и зид куће за коју помислим да је некада…

 

Бранислава Александра Ђачанин,  „Шта ли ради љуба моја“
„Шта ли ради љубав моја“ – кажу да је песма настала тек ових дана, иако се тплико дуго изводи. Легенда се сама плела у центру панонске престонице, у Новом Саду, у скровитом углу ресторана, у којем служе црвено вино Звонка Богдана. Ту су њих двоје дошли, не случајно. Претходно су улицама Новог Сада, у очима носили светлост да би се препознали. И њен осмех је био кључ за препознавање. Смех који личи на пој распеваних птица. Легенда даље каже, како је у три корака газеле ступила испред њега, самоуверена и задовољна. Светлост из очију је падала на његову затворену шаку. Питала га је: „Шта имаш у руци?“. „Мапу“, одговорио је. „Мапу“. „Какву?“, инсистирала је, као да га толико дуго познаје. „Мапу детињства и дечаштва“, добила је одговор. „Који су путеви у њој уцртани?“…