Platon je govorio da pre četrdesete ne treba da putujemo, jer nismo u stanju da vidimo skrivene lepote u drugim zemljama.

Možemo preduzimati velika i duga putovanja, ali ako u sebi nemamo ni uzvišenosti, ni lepote, nećemo ih naći ni u prirodi, ni u stvarima.

Putovanje kroz život  je kao plovidba lađom, a životni put je kao voda kojom plovimo – nekada mirna i glatka, nekada uzburkana. Povremeno nas talasi podižu visoko da bi nas u sledećem trenutku spustili, ponekada i sunovratili u zapenušanu i nemirnu vodu. Kada se podignu talasi i vetar postane jak, široka jedra treba skupiti. Ako je nevreme, a jedra ostanu razapeta u svojoj lepoti i raskoši, verovatno će se pocepati i uništiti, što će nam otežati plovidbu. I u životu je tako. Lepo i raskošno što posedujemo, često druge udaljava od nas. Prosečno i osrednje je netaknuto zavišću.

Ploveći, sve oko sebe doživljavamo onako kako se osećamo. Putujemo li samo da vidimo lepe predele prevarićemo se, jer se uobrazilja brzo umori. I pred najlepšim predelima se zasitimo ako je duša pusta, a misao prazna. Oduševljenje je kao i nadahnuće – pojačava se kada je njemu volja, a ne kada mi to hoćemo.

…Ploveći, često u vodi tražimo svoj lik. Na početku plovidbe se radujemo kada na površini razaznajemo obrise svog lica. To nas toliko okupira da nismo u stanju da pratimo i druga kretanja u vodi. Kada prođemo mnoge luke i prevalimo veći deo puta, sve više nam pogled sa površine ide ka dubini u kojoj se odvija čitav život posebne lepote. Sa čežnjom se pitamo zašto smo sve to propuštali… Ipak, naučili smo, kada se zamorimo posmatrajući ogromne i daleke prostore oko sebe, da je dovoljno da spustimo pogled i otkrijemo sasvim novi svet.

… Putujući, upravljamo se prema plimi i oseci, prema suncu, prema menama meseca, prema sjaju dalekih zvezda. Tada smo najbliži prirodi i najsigurniji u ono što želimo. Tada naučimo da volimo najjednostavnije stvari oko sebe, one bliske našem umu i našem srcu. …

Jovan Đorđević